NIK­ŠIĆ - Dok svi sla­ve ju­bi­le­je ko­jim evo­ci­ra­ju sje­ća­nja na za­vr­še­tak sred­nje ško­le, dan ka­da su za­ko­ra­či­li u ži­vot od­ra­slih, jed­na ge­ne­ra­ci­ja nik­šić­ke Osnov­ne ško­le„Lu­ka Si­mo­no­vić“ obi­lje­ži­la je ju­če tri de­ce­ni­je od za­vr­šet­ka osnov­nog ško­lo­va­nja. Gru­pa ne­ka­da­šnjih pr­va­ka iz škol­ske 1978-1979. go­di­ne oku­pi­la se upra­vo u pro­sto­ri­ja­ma usta­no­ve gdje su na­u­či­li pr­va slo­va, ste­kli pr­va zna­nja i naj­i­skre­ni­ja dru­gar­stva, i to na dan ka­da su pro­sla­vi­li svo­ju po­lu­ma­to­ru tač­no pri­je tri de­ce­ni­je. Oku­plja­nje, na ko­jem su bi­li nji­ho­vi ne­ka­da­šnji na­stav­ni­ci i raz­red­ne star­je­ši­ne, po­če­li su mi­nu­tom ću­ta­nja za sve dru­go­ve i dru­ga­ri­ce, uči­te­lje i na­stav­ni­ke ko­ji su u me­đu­vre­me­nu pre­mi­nu­li. U ime ge­ne­ra­ci­je pri­sut­ni­ma se obra­tio Ni­ko­la Ta­dić ko­ji je ka­zao da su se oku­pi­li sa istim ža­rom i že­ljom kao i 7. sep­tem­bra 1978. go­di­ne, isto zna­ti­želj­ni kao da su zna­li ka­kvi će lju­di po­sta­ti. Nje­gov škol­ski drug Vla­dan Mi­la­to­vić Či­ko is­ta­kao je da su na­u­če­ni da vo­le, a da su tog sep­tem­bra pri­je 30 go­di­na ima­li sre­će ka­da su pr­vi put ušli u svo­ju ško­lu, no­vu ku­ću.
- A u ku­ći do­če­ka­le su nas na­še dru­ge maj­ke i naš dru­gi otac ko­ji nas od pr­vih da­na naj­nje­žni­je, naj­lju­bav­ni­je upu­ći­va­hu u ono što nas če­ka. A kad gre­šku na­pra­vi­mo oni opet na nji­ma svoj­stven na­čin da­va­hu nam na­uk da je lju­bav naš san, na­ša stvar­nost, a ovo što mi stva­ra­mo već 38 lje­ta naš be­dem, be­dem dru­gar­stva , lju­ba­vi, be­dem u ko­ji su uzi­da­ni ukra­de­ni po­gle­di, po­sma­tra­nja u mi­mo­ho­du. Be­dem či­ja vra­ta ne­ma­ju klju­ča ne­go kop­ču što se lju­bav zo­ve - ka­zao je Mi­la­to­vić.
U pet odje­lje­nja pr­vog raz­re­da te go­di­ne upi­sa­no je oko 150 uče­ni­ka. Če­ti­ri odje­lje­nja su pri­pa­la uči­te­lji­ca­ma Jo­van­ki Ka­va­ji, Slo­bo­dan­ki Ci­ci Da­cić, Mi­le­ni Bu­la­jić i Ko­si Du­ru­to­vić, a jed­no uči­te­lju Če­du De­li­ću. Od njih pe­to­ro da­nas su ži­ve sa­mo uči­te­lji­ce Jo­van­ka Ka­va­ja, ko­ja ni­je mo­gla da pri­su­stvu­je sve­ča­no­sti, i Mi­le­na Bu­la­jić ko­ja se pri­dru­ži­la svo­jim đa­ci­ma uz za­hval­nost na sje­ća­nji­ma iz tog pe­ri­o­da.
- Za­ni­je­mi­la sam od nji­ho­vog uspje­ha i lje­po­te i sje­ća­nja na ge­ne­ra­ci­ju dav­ne 1978. go­di­ne. Nji­ho­vih ime­na se sje­ćam, ali ne i li­ko­va jer su od me­ne oti­šli kao dje­ca, a da­nas su to od­ra­sli lju­di- ka­že Bu­la­ji­će­va.
Oko sto­ti­nu pr­va­ka iz ge­ne­ra­ci­je 1978-1979. go­di­ne osno­va­li su i Ne­vla­di­nu or­ga­ni­za­ci­ju (NVO) „Ge­ne­ra­ci­ja LS 78/79“ ko­ja će ubu­du­će or­ga­ni­zo­va­ti sva na­red­na oku­plja­nja, iz­le­te, eks­ur­zi­je da ne bi, ka­ko je ka­za­la di­rek­tor­ka te NVO Mi­ra Ra­du­no­vić, do­zvo­li­li da se „po­gu­be“ kao pro­te­klih 30 go­di­na.
-Že­li­mo da to is­pra­vi­mo i da da­mo smjer­ni­ce i ovim mla­đim ge­ne­ra­ci­ja­ma šta zna­či dru­gar­stvo. Ovi na­ši pre­da­va­či su bi­li za­i­sta sjaj­ni i fe­no­me­nal­ni, bio je to tim­ski rad, dru­že­nje, lju­bav. Mo­ja dje­ca su da­nas đa­ci ove iste ško­le i vo­lje­la bih kad bi i oni ima­li ma­kar dio to­ga što smo mi pro­ži­vlje­li ov­dje. Na ne­ki na­čin že­lim uti­čem na dje­cu i ka­dro­ve ove ško­le da i da­lje ova usta­no­va bu­de ško­la broj je­dan u na­šem gra­du - is­ta­kla je Ra­du­no­vi­će­va.
U znak za­hval­no­sti na sje­ća­nje na pro­ve­de­nih osam go­di­na ško­lo­va­nja, đa­ci ško­le „Lu­ka Si­mo­no­vić“ u okvi­ru sve­ča­no­sti su pri­re­di­li kul­tur­no-umjet­nič­ki pro­gram.
B.B.


Na po­klon dje­la đa­ka ge­neraci­je

Mi­ra Ra­du­no­vić je u ime škol­skih dru­go­va di­rek­to­ri­ci OŠ „Lu­ka Si­mo­no­vić“ Na­di Du­blje­vić uru­či­la kom­plet knji­ga Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća, đa­ka ta­da­šnje ge­ne­ra­ci­je, ko­ji je svo­ja dje­la da­ri­vao ško­li. Du­blje­vi­će­va je na­gla­si­la da i da­nas u toj usta­no­vi zna­nja sti­ču ta­len­to­va­na i kre­a­tiv­na dje­ca.
- Mo­žda nam se či­ni da je na­še đač­ko do­ba bi­lo naj­ljep­še i naj­in­te­re­sant­ni­je. Ali, ipak, da­na­šnje i bu­du­će ge­ne­ra­ci­je ži­ve isti ži­vot ško­le ko­ji smo ži­vje­li mi. Mo­žda na ma­lo dru­ga­či­ji na­čin ali sa istom emo­ci­jom. Te ge­ne­ra­ci­je da­nas či­ne va­ša dje­ca, a sju­tra će va­še unu­ke i unu­ci - is­ta­kla je Du­blje­vi­će­va.